Рафинирање феролегура

Топљење нискоквалитетних феролегура са лонцем почело је око 1860. Касније се развила употреба за топљење феромангана и силицијума у ​​високим пећима који садрже мање од 12% гвожђа силицијума. Од 1890. до 1910. године, феролегуре су се производиле у електричним лучним пећима у Француској. Моиссан (Х.Моиссан) је користио електролучну пећ за спровођење систематских испитивања на елементима који се тешко редукују, а Елу (ПЛТХароулт) је примењен у индустријској производњи, када су кокс и дрвени угаљ коришћени као редукциони агенси за редукцију релевантних руда, а већина производи су били са високим садржајем угљеника. После 1920. године, да би се задовољиле потребе развоја висококвалитетног челика и нерђајућег челика, започела је нова фаза производње нискоугљеничних феролегура. С једне стране, на основу процеса добијања метала тхермит методом који је предложио К.Голдсцхмидт 1898. године, развијен је термички процес за топљење неких феролегура и чистих метала без угљеника. С друге стране, развијена је метода рафинирања десиликонизације за оксидацију легуре која садржи силицијум у електричној пећи. Због високих трошкова производње термичког процеса, процес рафинације десиликонизације је широко коришћен. До сада се овим методом још увек углавном рафинишу средњи угљеник, нискоугљенични, микро угљенични ферохром, средњи угљеник, нискоугљенични фероманган, метални манган. Метода врућег мешања рафинације ферохрома је да се убрза реакција течне руде, талине креча и легуре силицијум-хрома врућим мешањем, што је даљи развој методе рафинирања десиликонизације. Поред тога, адитиви од чисте легуре (као што је метални манган) се производе електролизом, а ултра-угљенични ферохром са веома ниским садржајем угљеника се производи вакуумском декарбонизацијом. Последњих година развијена је метода пречишћавања ферохрома и феромангана дувањем чистим кисеоником. Кина је користила мале електричне пећи за производњу феросилицијума и феромангана око 1940. Године 1955. Фабрика феролегура Јилин је започела масовну производњу. Потом је изграђено више фабрика феролегура на разним местима, а фероманган се производио малим високим пећима како би се задовољиле потребе националне индустрије гвожђа и челика.